Ponekad krećemo naprijed ne razmišljajući o onom starom, svojoj "povijesti" koja nam se dogodila... koja nas je na neki način promijenila. I gotovo nitko ne uči iz tuđih pogrešaka, a pogotovo iz svojih vlastitih. Onda nam se dogodi nešto loše u životu... nekakva bolest.. nešto nenadano... tada se sami sebi zavjetujemo... pišemo liste stvari koje nismo napravili, a trebali bi... zavjetujemo se nekome ili nečemu. I nije bitno jel to Bog, da li su to sveci ili je to neki lik kojeg je stvorila naša mašta. Ponekad sami sebi dajemo obećanja... obećanja koja su ponekad nerealna... postavimo neke ciljeve... poprilično visoke. I nije ideja postići taj cilj. Nije ideja učiniti to što si zamislimo. Ideja je taj put... put do tog cilja... tim putem naučiš mnogo stvari... a cilj je samo šećer na kraju...
Kada napraviš nešto takvo... preispitaš svoj život... malo se protreseš i postaviš na noge, tada znaš da si živ... da živiš.... da ti se život ne svede na posao-kuća-birtija... :)
Tada znaš da ne živiš samo kako bi radio, da radiš kako bi se prehranio, da se hraniš kako bi živio.... i tako dok ne umreš... Smisao života se izgubi u nekom ritualu stvarnosti... nekoj gradskoj žurbi...
Zato ne smijemo dopustiti da drugi vladaju našim životom...ali treba zapamtit da kako si sami napravimo-tako će nam i biti...
Ne trebamo doživjeti neku neugodnost,pa tek onda prestati praviti budalu od sebe...Ne trebamo čekati neku bolest,pa tek onda početi voditi računa o sebi...
Život je samo jedan,zato mu posvetimo ono najbolje..što brže možemo... Jer život nema reprizu,pa da kažemo drugi puta ću pametnije.. Svaki dan trebamo živjeti kao da nam je posljednji..
Nema komentara:
Objavi komentar